Kočija za kobilu Suze

Poražavajuća je činjenica koliko sami sebe smatramo jakima, donekle nedodirljivim i nepristupačnim. U pojedinim trenucima se predstavljamo kao da nas ništa ne dotiče niti može, jer mi to ne dozvoljavamo. Sve bi bilo idealno da situacija nije totalno drugačija kada se oslobodimo scenske šminke koju vučemo preko dana i izolovani u slobodi u svom svetu priuštimo sebi luksuz da se "raspadnemo", da iz nas izađe sve ono što smo neko vreme skrivali i potiskivali. Tada i samo tada smo oni pravi mi, ono ko smo zapravo, bez štikli, odela, haljina i kravati koje nas toliko guše i odvlače od sebe. Jedino su ti momenti realni, jer ništa drugo ni ne postoji - samo mi i ono tajno u nama što se samo tada na kratko pokaže. 

 

Ljudi nas često stavljaju na razne testove, ne bi li iz nas izvukli ono najbolje, tačnije ono za šta oni smatraju da će im koristiti. Međutim, oni isto tako prelako odustaju od nas ukoliko pokažemo neku svoju manu, o kojoj tako olako mogu da sude.

Svet bi bio mnogo bolje mesto kada bismo svi, najpre, sagledali svoje mane i svoje nedostatke, kako bismo sebe upoznali kao celinu. Tek tada bismo mogli da sudimo o drugima. Problem predstavlja činjenica da mnogi ljudi daju sebi za pravo da nas osuđuju zbog stvari koje se njima ne sviđaju kod nas, ne nalazeći za shodno da najpre preispitaju sebe. Ne, najlakše je kritikovati druge i komentarisati tuđe živote, jer nas to zapravo odvraća od sopstvenog života i problema koje imamo. 

Najgore od svega je to što nas primoravaju da budemo savršeni po nečijim pravilima, ne dajući nam priliku ni da naše mane zablistaju, a nekad i one to mogu. Naime, te naše nesavršenosti su jedino što nas razlikuje jedne od drugih. Naposletku, ni Mona Liza nije savršena iako ju je Da Vinči slikao skoro 19 godina, pokušavajući da dostigne savršenstvo.

Zato, budimo savršeni u svojoj nesavršenosti! Krajnje je vreme da naučimo da volimo svoje mane i da se, donekle, njima i ponosimo, jer niko i ništa nije savršeno. 

Pre svega moram napomenuti da ovde, zaista, nemam nameru da pišem o tome koje se boje garderobe slažu jedna sa drugom i sa čim se "starke" mogu kombinovati. To ću prepustiti ostalima, koji vole prazne priče. Iskreno, za mene je to samo gubljenje dragocenog vremena koga je sve manje. Ukoliko Vas gore pomenute stvari ne zanimaju, onda će Vam se možda i svideti ovo što ću pisati.

Još od malih nogu sam htela da napišem knjigu. Međutim, kako smo svedoci da knjige u mnogim domovima služe za dodatno skupljanje prašine, a da su biblioteke, zajedno sa drugim ustanovama kulture, mesta koja se najradije zaobilaze, našla sam da je ovo najbolji način da izrazim neka svoja razmišljanja. Imam mnogo toga za reći, a već duže vreme želim da to čuje još neko osim moja 4 zida. 

Naslov ovog bloga je samo metafora koja predstavlja naše živote. Svi smo u nekom periodu bili i kočija i konj/kobila. Susretali smo se sa situacijama kada smo više hteli nego morali da određene ljude vučemo kroz život, kako bismo im isti neznatno olakšali i onima u kojima su uloge bile obrnute.  Nesumnjivo je lakše kada smo mi ta "kočija" koju treba vući, jer tada sav teret koji imamo u sebi pada na druge. U tim trenucima smo i više nego egocentrični, jer nam naši problemi, koliko god oni zapravo mizerni bili, izgledaju i više nego veliki. Skloni smo tome da na svojesrstan način prekinemo vezu sa realnošću i da marimo za ljude koji nas "vuku", smatrajući da je to njihova obaveza, bez da nas interesuje da li oni to zaista mogu. Koliko smo samo puta krajnje sebično u gluvo doba zvali nama drage ljude kako bi nam pomogli oko stvari koje samo mi doživljavamo kao probleme? Ovo su, ujedno, i jedini momenti kada smo preokupirani samim sobom, jer se u ostalim previše osvrćemo za tuđim. Naravno, jednostavnije je kritikovati nečije, a ne svoje. Međutim, ukoliko smo jako ponosni i samo priznanje da imamo problem i traženje pomoći od nekoga, za nas može dobiti oblik tereta.

  Kada se nađemo na drugoj strani situacija je mnogo kompleksnijaina. Većina to radi zbog lične satisfakcije i znanja da je nekome pomagla, dok onaj manji broj ljudi to radi u nameri da bliskoj osobi svojim savetima ili prisustvom olakša period kroz koji prolazi, vraćajući je na površinu gde joj je i mesto. 

Nekako se nameću pitanja:

- Ukoliko mi imamo problem kako da olakšamo onima koji nose naš teret?

- Ukoliko mi vučemo druge i njihov teret, kako da im pomognemo? 

Ukoliko možete da pročitate ovaj članak, uspešno ste se registrovali na Blog.rs i možete početi sa blogovanjem.